Limfedem predstavlja otok ekstremiteta usled oštećenja limfne drenaže i posledičnog nakupljanja proteinima bogate tkivne tečnosti u međućelijskom prostoru. Visok sadržaj proteina uzrokuje nastanak fibroze tkiva što za posledicu ima obliteraciju novih limfnih sudova i pogoršanje limfedema. Adekvatna limfna drenaža je od izuzetnog značaja u odbrani organizma od infekcije, pa u slučaju oštećene limfne drenaže i limfedema češće dolazi do infekcije kože i potkožnog tkiva (erizipel i celulitis) u zahvaćenom ekstremitetu koja je praćena i zapaljenjem do tada prohodnih limfnih sudova i njihovom posledičnom obliteracijom. Ove posledice takođe dovode do pogoršanja limfedema i ponavljanja epizoda infekcije kože i potkožnog tkiva.

Limfedem može biti primarni i sekundarni. Primarni limfedem se smatra anomalijom razvoja limfnog sistema i može se manifestovati od rođenja (kongenitalni), u 2. i 3. deceniji života (Lymphoedema praecox) ili nakon 35. godine (Lymphoedma tarda). Sekundarni limfedem je posledica nekog poznatog patološkog procesa, poput infekcije, traume, prethodne operacije, zračenja, tumora, ili limfoproliferacione bolesti.

Mnogo značajnije, prema kliničkoj slici i stadijumu bolesti, limfedem se može podeliti na blagi (Pri pritisku udubljiv otok koji se povlači nakon elevacije ekstremiteta, a fibroza kože i potkožnog tkiva nije prisutna.), umereni (Otok nije udubljiv pri pritisku i ne smanjuje se pri elevaciji, a prisutni su i znaci fibroze.) i teški (Otok je ireverzibilan. Koža je fibrozna i zadebljana, kao uštavljena, sa poljima hiperkeratoze. Izglad kože podseća na koru od narandže, a u krajnjem stadijumu otok je toliko izražen tako da noge dobijaju izgled slonovskih nogu- elefantijaza.).

Pacijenti sa limfedemom se pored otoka najčešće žale na osećaj težine i umora u nogama, a često su prisutni znaci gljivične infekcije noktiju i ekcematoznih promena na koži. Pravi bol je retko prisutan. Kod ovih pacijenata, kao mogući uzrok otoka ekstremiteta, važno je isključiti trombozu dubokih vena i hroničnu vensku insuficijenciju što se najjednostavnije može utvrditi ultrazvučnim pregledom venskog sistema.

Imajći u vidu uzroke nastanka limfedema, prevencija  je veoma teška ili nemoguća pa je ključna stvar rana dijagnostika u stadijumu blagog limfedema i adekvatna terapija u cilju sprečavanja progresije limfedema i nastanka navedenih komplikacija.

Većina pacijenata ne zahteva hirurško lečenje, a glavni cilj lečenja je smanjenje otoka. Kao glavno terapijsko sredstvo primenjuje se elevacija ekstremiteta za 45⁰ i elastične čarape adekvatne kompresije .

Elasticne capare pospesuju rad venske pumpe, smanjujuci volumen vena, osiguravaju terapijski efekat operativnih zahvata na venama kao I prevenciju komplikacija. Kompresivne carape smanjuju osecaj tezine I zamora u nogama, daju osecaj znacajnog olaksanja I velike pokretljivosti. U zavisnosti od stepena kompresije primenjuju se kao terapija kod pocetnog  retikularnog varikoziteta, kao prevencija limfedema ili kod tromboflebitisa, varikoziteta sa edemom, kod jaceg opterecenja periferne cirkulacije u trudnoci. Elasticne carape obezbedjuju intezivnu podrsku venskoj I limfnoj cirkulaciji I veoma je vazno da kvalitet tkanja bude na najvisem nivou.

Primena sekvencijalne pneumatske kompresije (Vacusac terapija) se privremeno uspešno koristi u terapiji naročito izraženijih oblika limfedema. Uloga medikamentozne terapije, diureticima i benzopironima, je kontroverzna i primenjuje se kao dodatna terapija tokom primene gore navedenih terapijskih postupaka.

Sa druge strane hirurško lečenje (limfovenske anastomoze, omentopeksija, redukcija tkiva) je rezervisano za menji broj strogo selekcionisanih pacijenata i sprovodi se od strane specijalista plastične ili vaskularne hirurgije.

Međutim,  dugotrajni i trajni efekti terapije limfedema su ograničeni.