Cerebralna paraliza (CP) je najčešći uzrok fizičke nesposobnosti u detinjstvu. CP se javlja sa učestalošću od 2-3 na 1000 živorođenih. Učestalost raste na 4-100 na 1000 živorođenih kod preterminske dece i dece sa vrlo malom porođajnom telesnom težinom.

Za cerebralnu paralizu postoji veliki broj definicija. Nijedna nije apsolutno adekvatna i sveobuhvatna. U najvećem broju definicija ističe se: relativna perzistentnost stanja i pretežno motorički problemi (smetnje položaja i pokreta), a što je posledica ranog (pre-, peri-, post- natalnog) oštećenja mozga. Često su, pored motoričkih problema, prisutni i brojni pridruženi poremećaji (usporen kognitivni razvoj, smetnje vida, sluha, govora, epi…). CP je dakle «kišobran» termin koji pokriva grupu ne-progresivnih, ali često promenljivih motorički deficitnih sindroma, koji nastaju kao posledica lezija ili anomalija mozga u ranim fazama njegovog razvoja. Organizacija SCPE (SCPE –Surveillance of Cerebral Palsy in Europe-  mreža (organizacija) za nadgledanje, praćenje i registraciju CP u Evropi), predlaže definiciju koja uključuje sledeće elemente:

• CP je grupa poremećaja
• Uključuje poremećaje pokreta, položaja i motoričke funkcije;
• To je permanentno stanje, ali ne i nepromenljivo;
• Nastaje zbog neprogresivne smetnje/ lezije/ abnormalnosti CNS-a;
• Ova smetnja/ lezija/ abnormalnost dešava se u nezrelom mozgu tj. mozgu u razvoju

Ovakva definicija CP bazirana je samo na fenomenologiji (kliničkoj slici i anamnezi), ne na etiologiji.

Klasifikacija: Najčešće se koristi tradicionalna klasifikacija koja je sasvim klinički upotrebljiva. CP se klasifikuje prema tipu, distribuciji motoričkog deficita i prema stepenu težine.

Prema tipu oštećenja, CP se deli na spastički, diskinetički i ataksični oblik. Kada se kod jednog istog deteta uoči postojanje elemenata više tipova, klasifikaciju treba zasnovati na predominantnom tipu. Oko 70% dece sa CP ima spasticitet, 20-25% ima diskinezije, a 5-10% ima ataksiju.

Prema distribuciji deficita, postoji: hemiplegija (prvenstveno zahvaćena jedna strana tela), diplegija – paraplegija (prvenstveno zahvaćena donja polovina tela) i kvadriplegija (zahvaćeno celo telo).

Najčešće kombinacije su:

• Spastična kvadriplegija. Sva četiri ekstremiteta zahvaćena, prisutan je spasticitet i diskinezije. Kod ove dece postoji ozbiljan motorički deficit, ne mogu samostalno da sede i hodaju, nedostaju koordinisani pokreti ruke i šake.
• Spastična diplegija (paraplegija). Postoji povišen tonus na nogama, dok ruke nisu zahvaćene. Deca iz ove grupe obično hodaju sa ili bez asistencije, hod je karakterističan, a u sedenju i čučanju na kolenima imaju tendenciju ka «W» položaju.
• Spastična hemiplegija. Prisutan spasticitet u ruci, nozi i trupu na levoj ili desnoj strani tela. Većina dece hoda samostalno, ali postoji širok spektar varijacija u funkciji zahvaćene ruke i šake.

Organizacija SCPE, predlaže sledeću klasifikaciju:

Spastična CP (90% slučajeva): bilateralna spastična – (60% slučajeva) i unilateralna spastična (hemiplegija) – (30% slučajeva)

Diskinetična CP (6% slučajeva): distonična i horeo-atetotična

Ataksična CP (4% slučajeva)

Dalja podela spastične CP, nakon podele na bilateralnu i unilateralnu nije adekvatna, npr.

• ruka/ noga dominantna ili
• diplegija/ kvadriplegija,
• 2 ekstremiteta/ 3 ekstremiteta/ 4 ekstremiteta dominantna…,

jer postoji velika varijabilnost u tumačenju termina , ako se ne koriste validni funkcionalni skorovi za donje i za gornje ekstremitete.  Umesto opisa treba koristiti funkcionalno razvrstavanje na osnovu validnih funkcionalnih nivoa npr. GMFCS (Gross Motor Function Classification System), MACS (Manual Ability Classification System).

To su petostepeni sistemi (5 nivoa), pomoću kojih se deca rangiraju na određeni nivo prema ozbiljnosti motoričkog deficita, a u odnosu na uzrast.

Sistemi su korisni kako za lekare i terapeute, tako i za porodicu, u smislu određivanja prognoze. Oni omogućuju bliže određivanje realnih očekivanja u vezi sa funkcionalnim statusom i usmeravaju terapijski pristup.

Na osnovu GMFCS dete se svrstava u jedan od 5 funkcionalnih nivoa:

Nivo I: hoda bez pomoći i bez pomagala, ograničenja postoje u složenijim aktivnostima

Nivo II: samostalno pokretno, ograničenja postoje pri hodanju van kuće i na dužim relacijama

Nivo III: hoda uz pomoć pomagala, ograničenja postoje pri hodanju van kuće i na dužim relacijama

Nivo IV: kretanje ograničeno, koristi invalidska kolica

Nivo V: kretanje jako ograničeno i uz pomoć invalidskih kolica

Opšti principi tretmana dece sa CP

Tretman dece sa CP je kompleksan i dugotrajan proces koji se obavlja timski, uz učešće stručnjaka iz različitih oblasti i podrazumeva tretman svih smetnji i problema koji prate dete sa CP. U upotrebi je veliki broj terapijskih procedura i metoda kojima se tretiraju sve prisutne  motoričke i pridružene smetnje. Terpija se planira individualno, za svako dete pojedinačno, u skladu sa njegovim stanjem i potrebama. Pri pravljenju terapijskog plana potrebno je detaljno sagledavanje stanja deteta i određivanje realnih ciljeva intervencije. Važno je  pažljivo odabrati procedure i intervencije koje su za dete najoptimalnije. Suština svake intervencije je u postizanju maksimalno moguće funkcionalnosti deteta uz preveniranje ili umanjenje disabiliteta i uz poštovanje osnovnih načela primene „medicine zasnovane na dokazima“.

Tretman motoričkih smetnji: Cilj tretmana je poboljšanje motoričkog statusa deteta i prevencija sekundarnih komplikacija na lokomotornom aparatu. Koristi se klasičan fizikalni tretman (kineziterapija, radna terapija); lekovi za smanjenje spasticiteta (botulinski toksin A, baklofen…); ortopedske i neurohirurške intervencije i drugo. Posebno značajno mesto u tretmanu dece i odraslih sa CP imaju različite vrste pomagala za pozicioniranje i/ili olakšavanje kretanja: ortoze, aparati, stajalice, hodalice, kolica i dr.