Približno će dve trećine ljudske populacije osetiti bol u vratu bar jednom u svom životu, dok će pet odsto biti suočeno  sa cervikalnim bolom, koji će onesposobiti njihovo svakodnevno, normalno funkcionisanje. Bolovi u vratu su većinom muskularnog, ligamentarnog i fasetno – kapsularnog  porekla, ali mogu biti i radikularni, kada        nastaju pritiskom diska na nervni koren, pri čemu su svi navedeni bolovi sličnih karakteristika, ali ne i isti prema kliničkoj slici što je od značaja za postavljanje pravilne dijagnoze, a samim tim i suficijentne terapije.

Pacijent sa cervikalnim bolom zahteva sprovođenje neurološkog pregleda uz detaljnu evaluaciju pokretljivosti vratne kičme. Neurološkim pregledom se određuje očuvanost mišićne snage po segmentima odn. miotomima što je od značaja u slučaju slabosti nekom od miotoma, zatim se ispituje senzitivna očuvanost po dermatomima,  jer se ovako dobijenim podacima relativno lako i precizno određuje ishodište bola, a prema tome i pravovremena i adekvatna terapija. Naime ukoliko protruzija diska između petog i šestog vratnog pršljena vrši kompresiju na šesti cervikalni nervni koren odn.radiks, to će dovesti do širenja bola i osećaja trnjenja od vrata, preko plećke i ramenog pojasa, duž ruke do palca, te se ovakav bol se označava kao radikularni bol, za razliku od bola koji je muskularnog, ligamentarnog ili fasetno – kapsularnog porekla, koji može imati sličnu, ali ne i istu propagaciju kao radikularni bol.

Najčešći uzrok bola u vratu jeste akutna ili hronična trauma, pri čemu u akutne spada trzajna povreda vratne kičme koja se pre svega sreće kod osoba povređenih u saobraćajnom udesu, dok je hronična posledica loše posture uzrokovane sedentarnim načinom života i povijenim polažajem pri radu za računarom, ali se javlja i kao rezultat emocionalne tenzije.

Od dijagnostičkih metoda se radiografija vratne kičme smatra prvim korakom, koji je važan u evaluaciji  pacijenta koji je prtrpeo akutnu povredu, dok je s druge strane kod onih s hroničnim cervikalnim bolnim sindromom od manjeg značaja, jer ne daje uvid u širinu kičmenog kanala, degeneraciju diska, stepen i nivo protruzije diska, gde se pre svega preporučuje MR  pregled.

Od terapijskih modaliteta prvi korak predstavlja uključivanje nesteroidnih antiinflamatornih lekova i kortiko preparata u zavisnosti od težine kliničke slike, ukoliko postoje senzitivni ispadi tipa trnjenja i mravinjanja uvek se mogu uključiti vitaminski Bi i B6 preparati, ali i tioktinska kiselina. Ukoliko su  bolovi po svom karakteru nejenjavajući i praćeni upornim, ne retko i bolnim trnjenjem u terapiju se mogu ukljičiti i antiepileptici/gabapentin i pregabalin/. Dobru potporu medikamentnoj terapiji daje fizikalna terpija odn. elektroterapija i laseroterapija kao analgetske procedure, ali i kineziterapija odn. terapija vežbanjem u okviru koje se pacijent obučava i zaštitnim položajima.

Veoma bitan segment konzervativnog tretmana cervikalnog odn. cervikobrahijalnog sindroma jeste prepisivanje cervikalnih ortoza, koje imaju za cilj stabilizaciju bolne vratne kičme odn. kontrolu pokreta, a samim tim i kontrolu bola, koji se pojačava ukoliko ne postoji određena restrikcija pokretljivosti vratne kičme.

Cervikalne ortoze se mogu podeliti na meke, semirigidne i rigidne odn. krute.

Meke odn. penaste cervikalne ortoze imaju funkciju kinestetičkog  podsetnika za pacijenta kako bi redukovao prekomeran opseg određenih pokreta, koji intenziviraju bolni sindrom. Meki okovratnik obezbeđuje limitiranu restrikciju pokreta npr, ograničavaju savijanje vrata napred i nazad za 5%.  One se i preporučuju kod pacijenata sa lakšom do umereno teškom kliničkom slikom sa cervikalnim sindromom sa ili bez radikulopatije, čiji je tretman konzervativan i kao takav uključuje modifikaciju aktivnosti u smislu izbegavanja ekstenzije odn. savijanja vrata unazad i podizanje i nošenje većeg tereta uz prateću medikofizikalnu terapiju.

S druge strane semirigidni i rigidni okovratnici su izdržljiviji, trajniji i obezbeđuje restrikciju pokreta fleksije i ekstenzije za 20 do 25%, samim tim koristeći kao oslonac bradu i potiljak obezbeđuju bolju stabilizaciju glave, zato se pre svega prepisuju pacijentima sa povredama vratne kičme od koji su najčešće zastupljene trzajne povrede zadobijene u saobraćaju kao posledica naglog kočenja.

Najčešći sporedni efekti semirigidnih i rigidnih ortoza  jesu moguće površinska oštećenja kože iznad koštanih prominencija uzrokovane pritiskom ortoze na potiljak, bradu, donju vilicu, sternum i ključne kosti. Komplikacije koje mogu da se jave kod dugotrajnog nošenja rigidnih cervikalnih ortoza paraliza mandibularne grane facijalnog nerva, povećan intrakranijalni pritisak, smanjen disajni volumen odn. volumen vazduha koji se udahne ili izdahne iz pluća i disfagija odn. otežano gutanje.

Sva tri navedena tipa cervikalnih ortoza imaju svoje jasne indikacije na osnovu kojih se prepisuju, pri čemu je neophodno i dalje praćenje pacijenta kojim se određuje dužina trajanj i učestalost njihovog nošenja, koja mora biti uklopljena u medikamentnu i fizikalnu terapiju, takođe se cervikalne ortoze nose i u postoperativnom periodu kada ih indikuje operator odn. neurohirurg ili ortoped.

Bol u vratu se odlikuje multifaktorijalnom etiologijom u čijoj osnovi se nalazi degenerativna bolest diska, koja se obično javlja od tridesete godine života i kao takva je uslovljena starenjem i potencirana akutnom i hroničnom traumom.

Sedentarni način života, manjak fizičke aktivnost, loše držanje npr. prilikom rada za kompjuterom i  psihoemocionalni pritisak ubrzavaju proces degeneracije diska, ali i omogućuju odgovarajuće uslove za razvoj cervikalnog bola, koji je veoma zastupljen u razvijenim industrijskim zemljama, tako da se već duže vreme u stručnoj literaturi opisuje „kompjuterska glavobolja“ kao poseban entitet, koji se javlja kod osoba koje koriste bifokalne naočare i provede dosta vremena za kompjuterom u povijenom kifotičnom položaju.

Na osnovu ovoga se može izvući zaključak da je redovna, umerena fizička aktivnost uz sprovođenje kineziterapijskog tretmana kod zahvaćene populacije, jedan od osnovnih činilaca, koje mogu da smanje učestalost javljanja cervikalnog sindroma, ali sa druge strane i da ublaže njegove hronične posledice.