U savremenom načinu življenja traumatizam je sve češći. Veoma je važno izbeći posledice: komplikacije posle povreda i invalidnost, što je ne samo medicinski, već i veliki socio-ekonomski problem. Osnovni zadatak je vratiti povređenom ekstremitetu normalnu funkciju i pacijentu omogućiti normalan život i rad.

ALGONEURODYSTROPHIA (Morbus Südeck) je posttraumatski vazomotorni poremećaj ili periferno regionalno oboljenje lokomotornog aparata, koje se javlja kao komplikacija povrede ekstremiteta posle preloma, kontuzija, distorzija ili hirurških intervencija, ali i kod reumatskih oboljenja, kostiju zglobova i tetiva. Pod ovim pojmom podrazumeva se grupa simptoma koji se karakterišu bolnim vazomotornim i trofičkim poremećajima na gornjim ili donjim ekstremitetima, koji dovode do promena na kostima, zglobovima i periartikularnim strukturama, uključujući mišiće i kožu, a posledica su traume.

Ne postoji samo jedan uzrok, već veliki broj faktora koji provociraju nastanak oboljenja, tu spadaju: traume na kostima, zglobovima, mekim tkivima, nespecifična i specifična hronična zapaljenja mekih tkiva, zglobova i kostiju , povrede hladnoćom, toplotom, radijacijom, električnom strujom , traume i zapaljenja perifernih nerava , oboljenja krvnih sudova (tromboze, embolije, flebitisi) česte repozicije, nepravilne i duge imobilizacije , neadekvatni fizijatrijski tretman itd. dok se kod nekih bolesnika ne može uočiti nikakav favorizujući faktor.

Lokalizacija je češća na gornjim ekstremitetima (šake), nego na donjim (stopala). Obično je unilateralna, bilateralno se javlja kod 1/4 bolesnika.

Za dijagnozu su važni: trauma u anamnezi, bol i neko od stanja: abnormalna funkcija simpatikusa, otok , ograničeni pokreti , promene na okolnim tkivima (atrofija, distrofija). Najubedljiviji klinički symptom je bol: Oštar, žareći, disproporcionalan težini povrede. Pored toga mogu se videti promene na koži (sjajna, distrofična do atrofične, suva, perutava), edem. Postoji ograničenje obima pokreta.

Posebno mesto u tretmanu pacijenta zauzima rana rehabilitacija i profilaktičke mere. Potrebno je otkloniti bol ,izvršiti atraumatsku repoziciju , sprečiti infekciju sprovesti dozirano opšte i lokalno mirovanje izvršiti pozicioniranje povređenog ekstremiteta sa elevacijom od 45 stepeni.

Pravilna imobilizacija u dobro postavljenoj gipsanoj longeti ili zahvaljujući modernom pristupu, imobilizacija adekvatnim ortotičkim sredstvom i imobilizatorom smatra se prvom i najvažnijom merom.

Mora se imati u vidu da fizikalna terapija treba da bude fleksibilna i prilagođena pacijentu. Individualni pristup, tretman svakog povređenog, uključivanje svih fizikalnih procedura koje nam stoje na raspolaganju (kriomasaža ,izometrijske kontrakcije mišića povređenog dela ekstremiteta, primena kontrolisanih pokreta nefiksiranih delova povređenog i zdravog ekstremiteta itd.), dovešće do željenog ili bar približnog oporavka.

Adekvatno i blagovremeno primenjeno lečenje omogućava vraćanje kvaliteta života. Ako se promene na vreme zapaze i lečenje započne u prvih 6. nedelja prognoza je dobra. Kod zapuštenih slučajeva , lečenje može trajati čak i godinama kada su prisutne faze remisije i egzacerbacije.

Zahvaćeni zglob treba obavezno rasteretiti odgovarajućom ortozom, a ako su u pitanju koleno ili stopalo neophodno je u hodu koristiti neko od pomagala za olakšavanje kretanja , štap , hodalicu, jednu ili dve štake ( u zavisnosti od opšteg stanja bolesnika). Po završenoj rehabilitaciji, obično nekoliko meseci daju se lakši poslovi, a zatim mogu svi poslovi kao i pre povrede, jer pravilno tretirana ova bolest ne ostavlja invaliditet.