Osposobljavanje za samostalni hod je i dalje jedan od najznačajnijih zadataka u rehabilitaciji bolesnika posle moždanog udara. Povratak u socijalnu sredinu i nezavisan hod predstavljaju značajnu barijeru ovim osobama. Ishod rehabilitacije zavisi od više faktora kao što su težina moždanog oštećenja i poremećaja funkcije hoda na početku rehabilitacije sa jedne strane kao i vrste, intenziteta i trajanja rehabilitacije sa druge strane.

Savremeni pristup u rehabilitaciji hoda bolesnika posle moždanog udara može predstavljati primenu jednog ili češće kombinaciju više različitih terapijskih modaliteta. U poslednjih dvadesetak godina značajno su se promenili stavovi u pristupu osposobljavanja za hod bolesnika posle moždanog udara. Konvencionalne i neurofacilitatorne tehnike se sve više kombinuju sa tehanikama koje podrazumevaju primenu intenzivnog, na motorni zadatak orjentisanog pokreta sa mogućnošću velikog broja ponavljanja tokom treninga. Ovakav način osposobljavanja za hod omogućava trening na tredmilu ili trening primenom robotizovanih mašina.

Terapijske intervencije za oporavak hoda i slabosti donjih ekstremiteta –Ove intervencije se mogu podeliti u dve kategorije: specifični trening usmeren ka zadatku (vežbanje u krugu, vežbanje koračanjem na pokretnoj traci- tredmil, sa ili bez suspenzije, manuelnog ili mehaničkog tipa) i terapijske vežbe (vežbe jačanja, vežbe ravnoteže i aerobne vežbe).

Pored već pomenutih intervencija, značajno je naglasiti vežbe jačanja donjih ekstremiteta (efikasnost potvrđena u oporavku hemiplegičnih pacijenata), kao i kardiovaskularni trening (poboljšanje fizičkih kapaciteta, čime se pružaju veće mogućnosti za uspešno svakodnevo funkcionisanje)

Takođe i ortoze za pozicioniranje donjih ekstremiteta i za poboljšanje hoda imaju široku primenu u kliničkom radu. Ortoze za skočni zglob i zglob kolena, mogu popraviti hod na nekoliko načina, pre svega adekvatnim položajem stopala (npr.korekcija ekvinovarusne tendencije ili slabost dorzifleksije) i zaštitom nestabilnog zgloba, čija je nestabilnost rezultat mišićne slabosti kao posledice moždanog udara. Pored toga, primena ortoza za pozicioniranje značajna je u prevenciji kontraktura donjih ekstremiteta ukoliko se primenjuje noću, i to u ranoj fazi rehabilitacije.

Primena ortoza za koleno:

       Secutec Genu                          Softec Genu                      Genutrain S

Međutim, osnovu rehabilitacije neuroloških bolesnika čini kineziterapijski program. On se odvija bilo primenom tradicionalnog (konvencionalni, klasični) pristupa i specifičnih neurofacilitatornih tehnika, bilo primenom savremenih tehničkih i robotizovanih uređaja. Uz primenu kineziterapijskog programa koriste se i metode FES, biofeedback, različita ortotska sredstva kao i primena boltulinum toksina sa ciljem kontrole spasticiteta.

Tradicionalni (konvencionalni) prisutup podrazumeva primenu vežbi po segmentima zahvaćenih ekstremiteta kao što su vežbe istezanja, vežbe za održavanje i povećanje obima pokreta, vežbe jačanja paretične muskulature i slično, sa uvežbavanjem elemenata hoda po ravnom, uz stepenice savladavanje prepreka i sl.

Ovakav način uvežbavanja hoda po ravnoj pokretnoj podlozi obuhvata nekoliko osnovnih principa u rehabilitaciji lokomocije. Hod po tredmilu sa rasterećenjem omogućava rano započinjanje treninga hoda u rehabilitaciji neuroloških bolesnika. Ovakav pristup predstavlja ciljani trening motornih zadataka (kao što je hod) koji stimuliše ponavljanje određenih aktivnosti i ritmično koračanje sa podrškom u uspravnom položaju kao i dozirano opterećenje donjih ekstremiteta..

Uz vežbe primenjuju se različite kompenzatorne tehnike čiji je primarni cilj korišćenje nezahvaćenog (jačeg) ekstremiteta u zamenu za izgubljene aktivnosti slabijeg i slično.

Intenzitet i trajanje rehabilitacije su takođe značajni faktori koji utiču na uspostavljanje funkcionalne nezavisnosti bolesnika, mada i dalje ne postoje precizne vremenske odrednice. Primena savremenih tehnika u rehabilitaciji (hod na beskonačnoj pokretnoj traci sa ili bez rasterećenja i robotizovane tehanike) omogućava veći broj ponavljanja određenih obrazaca pokreta (koračanje na pr.) u odnosu na individualni rad sa terapeutom za isto trajenje terapijske seanse.

Najveći deo motornog i funkcionalnog oporavka se dostiže u prva tri meseca od moždanog udara, mada postoje i studije koje ukazuju i na kasnije postignuto funkcionalno poboljšanje kod hroničnih bolesnika.